Branko

Živim, ali ne znam da li postojim...
Tu sam,
osećam srce-kuca...
Nekad snažno, nekad sporo

Pitam se...
Rešiti problem je rešiti se starih navika,
a rešiti se navika je rešiti se starog sebe

Dođe mi nešto na pamet,
neko...
zaboleše me grudi i glava,
pritisak raste...
On je...
Tu?
Ne. Nije, ali je u glavi, mojoj ludoj
B...
Branko!

Taj trenutak,
a sada već opsednutost,
proći će, ali odugovlači se...
Italija...
Bio je, sada je tu, ali meni tako daleko

Povredio me je, boli me,
a njegovo ime-ne volim ga!
Ustvari volim!
I to slovo B i R i sva ostala!

Hoču da volim sebe!
Jer ovo ljubav nije,
jer ja ne znam da volim

Samopoštovanje ću da stvorim
da mu se nedam više
da mu se oduprem,
ali kako?

To ne znam,
a to je ključ mojih odgovora...

Videću ga, gledati
i daj Bože, da ne vidim tada,
te oči, tu dušu...
Ne, on nema dušu!

Pogledaću se u ogledalo i obuzdati
jer ja to umem i hoću.

Napisano 2002. godine