Šta je ustvari vreme?
To je jedno ograničeno trajanje, prolaženje i kao takvo samo po sebi - smrtno.
Vreme ima početak i kraj. Donosi čoveku godine, budućnost, a odnosi prošlost u još dalju, pa čak i ovu sadašnjost koja polako odmiče, sama bez našeg udela - neiskorišćena, lagana kao pero koje nosi vetar, daleko, daleko iza nas...
Vreme je čoveku dato štedljivo. To je trenutak, koji za nas teče u nepovrat. Ono što je na dohvatu ruke nestaje sa vidika kao da nije ni postojalo tu, kraj nas...
Kao kada sa peščane obale posmatramo list, zelen, jedar koga voda nosi. Sad je tu, a kad ga vidimo u daljini, nama je nedostupan, ne možemo ga uzeti u ruke. Sve što je dalji, sve nam se čini žućim i krtim.
Da li je možda zbog ovog predivnog zalaska koji se obasjava po vodi ili mu je vreme odnelo boju, mladost, baš kao i onome što stoji kraj obale i ne vidi više ništa sem mraka...
Postoje ljudi koji nemaju vremena da shvate smisao vremena. Koriste ga maksimalno, bez predaha, a ne vide nikakvu njegovu suštinu.
Vreme je kratko i zlo.
Prođe hitro, a iza nas se pretvara u večnost, veličinu koja nam ostaje nepoznata i neshvatljiva.
Vrednost vremena se upravo nalazi u nama. Koliko smo mi vredni kao bića, toliko će i vreme za nas biti korisno i bliže.
Vreme hita, žurno nestaje, troši se. Ali ipak, baš kao takvo, ono je od Boga darovano čoveku da njime pažljivo upravlja, da ga koristi za najvišu svrhu - za prelaženje iz prolaznog u neprolazno i besmrtno.
"Čini šta hoćeš, budi šta hoćeš, i tad će ti vreme pobeći. Ono će te, ako ga NE iskoristiš za večnost - pregaziti".
Stoga, ne treba previše razmišljati o nekim budućim događajima koji nam se možda neće zbog nekih okolnosti ni dogoditi. To je gubljenje vremena. Skoncentrisanost na SADA.
Treba raditi u skladu svoga tela, osluškivati ga kao i u skladu samog vremena. Ne žuriti, ne raditi sporo. Kada se ostvari taj sklad - tada nam je data mogućnost da držimo vreme naših života u našim rukama.
Na početku svakoga dana budemo zahvalni što nam je dato za korišćenje, a na kraju da proispitamo svoje postupke, objektivno sagledamo sebe, sutradan bivamo bolji nego pre i radimo u skladu sa vremenom koristeći ga najbolje što umemo za večnost.
Da kada bacimo pogled u prošlost uvidimo kvalitetno ispunjeno vreme koje smo mi pregazili, a ne ono nas.
Napisano 2003. godine
Esej iz književnosti
Srednja umetnička škola: "Bogdan Šuput"
To je jedno ograničeno trajanje, prolaženje i kao takvo samo po sebi - smrtno.
Vreme ima početak i kraj. Donosi čoveku godine, budućnost, a odnosi prošlost u još dalju, pa čak i ovu sadašnjost koja polako odmiče, sama bez našeg udela - neiskorišćena, lagana kao pero koje nosi vetar, daleko, daleko iza nas...
Vreme je čoveku dato štedljivo. To je trenutak, koji za nas teče u nepovrat. Ono što je na dohvatu ruke nestaje sa vidika kao da nije ni postojalo tu, kraj nas...
Kao kada sa peščane obale posmatramo list, zelen, jedar koga voda nosi. Sad je tu, a kad ga vidimo u daljini, nama je nedostupan, ne možemo ga uzeti u ruke. Sve što je dalji, sve nam se čini žućim i krtim.
Da li je možda zbog ovog predivnog zalaska koji se obasjava po vodi ili mu je vreme odnelo boju, mladost, baš kao i onome što stoji kraj obale i ne vidi više ništa sem mraka...
Postoje ljudi koji nemaju vremena da shvate smisao vremena. Koriste ga maksimalno, bez predaha, a ne vide nikakvu njegovu suštinu.
Vreme je kratko i zlo.
Prođe hitro, a iza nas se pretvara u večnost, veličinu koja nam ostaje nepoznata i neshvatljiva.
Vrednost vremena se upravo nalazi u nama. Koliko smo mi vredni kao bića, toliko će i vreme za nas biti korisno i bliže.
Vreme hita, žurno nestaje, troši se. Ali ipak, baš kao takvo, ono je od Boga darovano čoveku da njime pažljivo upravlja, da ga koristi za najvišu svrhu - za prelaženje iz prolaznog u neprolazno i besmrtno.
"Čini šta hoćeš, budi šta hoćeš, i tad će ti vreme pobeći. Ono će te, ako ga NE iskoristiš za večnost - pregaziti".
Stoga, ne treba previše razmišljati o nekim budućim događajima koji nam se možda neće zbog nekih okolnosti ni dogoditi. To je gubljenje vremena. Skoncentrisanost na SADA.
Treba raditi u skladu svoga tela, osluškivati ga kao i u skladu samog vremena. Ne žuriti, ne raditi sporo. Kada se ostvari taj sklad - tada nam je data mogućnost da držimo vreme naših života u našim rukama.
Na početku svakoga dana budemo zahvalni što nam je dato za korišćenje, a na kraju da proispitamo svoje postupke, objektivno sagledamo sebe, sutradan bivamo bolji nego pre i radimo u skladu sa vremenom koristeći ga najbolje što umemo za večnost.
Da kada bacimo pogled u prošlost uvidimo kvalitetno ispunjeno vreme koje smo mi pregazili, a ne ono nas.
Napisano 2003. godine
Esej iz književnosti
Srednja umetnička škola: "Bogdan Šuput"
Нема коментара:
Постави коментар