Postoje trenuci u životu kada čovek oseti umor, prezir prema svemu
postojećem što ga okružuje. To su ti najgori časovi kada čovek
jednostavno želi da pobegne iz stvarnosti u neku lepšu, savršeniju -
nestvarnost.
Traži savršenstvo kao utehu.
Počne da sanjari, mašta o svemu onome što će ga utešiti, nasmejati. Zamišlja sebe, svoju figutu, iste oći, iste ruke u nekom drugom vremenu, savršenom.
Kako korača slobodno, uzvišeno, razdragano i ne misli na brige, tugu jer ih ne oseti već diše punim plućima u tom savršenom svetu.
Ali...to je samo bajka i plod čovekove mašte koja se nalazi u svakom od nas. Pojavi se baš onda kada nam je potrebna, neophodna, kada želimo da naše ojađeno srce shvatimo i da nastavimo dalje, da se borimo sa trenucima koje nam život donosi, čak i onim najgorim.
Savršenstvo kao pojava, osobina ne postoji.
Ništa na svetu nije besprekorno, lepo, pametno, dragoceno.
Sve ima svoju vrednost i vrednost i veličinu.
Čovek kao nesavršeno biće ne može stvoriti savršen svet jer ne zna put koji vodi ka savršenstvu.
To samo Bog zna.
Svako od nas treba težiti ka boljem u svim aspektima svoga života. Nikada ne dopustiti da potone zbog nekih životnih okolnosti koje su mu se nametnule. Treba ih odmah rešiti. Ako su date kao takve, da budu deo naših života - sagledati ih na drugačiji način, prihvatiti i nastaviti dalje ka svetlijoj budučnosti.
Svaki pojedinac, kroz ogromno životno iskustvo koje stekne shvati da ništa nije vrednije od njega samog čak i kada je u njegovim rukama. Mi smo ti koji rukovodimo time i kada ono prođe - hvala mu što se i dogodilo, što je bivalo i nikako nije bilo savršeno jer da jeste - trajalo bi i bilo večno baš kao Bog koji je stvorio nas i savršenstvo - prirodu.
Esej iz književnosti napisan 2003. godine
Srednja umetnička škola: "Bogdan Šuput"
Traži savršenstvo kao utehu.
Počne da sanjari, mašta o svemu onome što će ga utešiti, nasmejati. Zamišlja sebe, svoju figutu, iste oći, iste ruke u nekom drugom vremenu, savršenom.
Kako korača slobodno, uzvišeno, razdragano i ne misli na brige, tugu jer ih ne oseti već diše punim plućima u tom savršenom svetu.
Ali...to je samo bajka i plod čovekove mašte koja se nalazi u svakom od nas. Pojavi se baš onda kada nam je potrebna, neophodna, kada želimo da naše ojađeno srce shvatimo i da nastavimo dalje, da se borimo sa trenucima koje nam život donosi, čak i onim najgorim.
Savršenstvo kao pojava, osobina ne postoji.
Ništa na svetu nije besprekorno, lepo, pametno, dragoceno.
Sve ima svoju vrednost i vrednost i veličinu.
Čovek kao nesavršeno biće ne može stvoriti savršen svet jer ne zna put koji vodi ka savršenstvu.
To samo Bog zna.
Svako od nas treba težiti ka boljem u svim aspektima svoga života. Nikada ne dopustiti da potone zbog nekih životnih okolnosti koje su mu se nametnule. Treba ih odmah rešiti. Ako su date kao takve, da budu deo naših života - sagledati ih na drugačiji način, prihvatiti i nastaviti dalje ka svetlijoj budučnosti.
Svaki pojedinac, kroz ogromno životno iskustvo koje stekne shvati da ništa nije vrednije od njega samog čak i kada je u njegovim rukama. Mi smo ti koji rukovodimo time i kada ono prođe - hvala mu što se i dogodilo, što je bivalo i nikako nije bilo savršeno jer da jeste - trajalo bi i bilo večno baš kao Bog koji je stvorio nas i savršenstvo - prirodu.
Esej iz književnosti napisan 2003. godine
Srednja umetnička škola: "Bogdan Šuput"
Нема коментара:
Постави коментар